Avangardno pozorište – čekanje Godoa u teatru apsurda… 9.januar 2019.

U Parizu je tokom pedesetih godina 20. veka nastao tip drame u kojoj likovi bez ikakve motivacije i nepostojanje zapleta izražavaju konačnu uzaludnost života i apsurdnost sveta. Nekoliko radikalnih pozorišnih stvaraoca, među kojima su najznačajniji Samuel Beckett, Eugene Ionesco, Arthur Adamov i Jean Genet, čine brutalan raskid sa dotadašnjim pozorištem, menjajući njegovu samu suštinu pristupa likovima i samoj radnji. Sve postaje ogoljeno do nivoa apsurda jer … Dok se kod Ionesca i Adamova društveno, porodično i istorijsko još nazire u dramama, već je kod Becketta, najradikalnijeg u raskidu sa dotadašnjim, sve to svedeno samo na bedne ostatke prošlosti. Mogućnosti za iluziju kod njegovih su likova minimalne. Tradicionalnog momenta dramskog razvoja i raspleta gotovo da nema već u ,, Čekajući Godoa“, njegovom ,, dramskom“ prvencu. Dva klošara, Vladimir i Estragon, u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju. Radnje u pravom smislu reči nema, ništa se ne događa, atmosfera dosade, tragične praznine, uznemirena je samo u dva navrata – upadom na scenu dvaju likova, sluge i gospodara. Kada oni odu, situacija ne pokazuje nikakvog opravdanja ni u činjenicama ni u karakterima. Na kraju se kao i na početku Vladimir i Estragon nalaze u istoj nepokretnosti uzaludnog čekanja i očaja. Svaka iluzija nestaje u atmosferi beznadne, apokaliptične monotonije…

 

SAMUEL BECKETT:

 

Godine 1906., trinaestog aprila, u gradiću Foksroku, kraj irske metropole Dablina,rodio se Semjuel Beket, drugi sin Vilijema Frenka Beketa i Meri Beket .

Odrastajući u okrilju irske protestantske porodice srednje klase, Beket završava osnovnu školu u Dablinu i gimnaziju,,Portora Royal”,u Eniskilenu . Potom,u periodu 1923 .-1927 .godine studira na prestižnom dablinskom ,,Trinity koledžu“, gde diplomira kao prvi u klasi iz predmeta francuska i italijanska moderna književnost . Nakon dva semestra provedena na ,,Campbell”koledžu u Belfastu, kao predavač, godine 1928. postaje lektor na ,,Ecole normale superieure”u Francuskoj, Pariz . Iste godine on upoznaje u Parizu legendarnog irskog književnika Džejmsa Džojsa i u naredne tri godine postaje njegov sekretar . Bio je to izuzetno važan, sudbinski događaj u životu i budućem stvaralačkom radu mladog umetnika u nastajanju .Uticaj književnog genija Džojsa, koji 1922 . godine objavljuje kultni roman ,,Ulysses”(svojevrsni modernistički eksperimentalni ep, parodiju Homerove ,,Odiseje”i mračnu viziju čovekovog bitisanja)bio je ogroman. Tokom nekolicine zajedno provedenih godina, Beket objavljuje svoje prve književne radove . Bili su to izvrstan esej ,,Dante,Bruno,Viko, Džojs, iz 1929. godine i poema ‚‚Whoroscope, iz 1930 . godine .

Istovremeno radeći na vlastitim prvencima Beket pomaže poluslepom Džojsu pri radu na njegovom poslednjem romanu,,Finnegans wake” (čudesnoj tvorevini,jedinstvenoj u celokupnoj svetskoj književnosti, na kojem je Džojs radio punih 17. godina pokušavajući izneti tok čovekove potsvesti neverovatnom jezičkom tvorevinom tzv . jezikom sna) .

Nakon godina provedenih sa Džojsom, Beket se vraća u Dablin, kao predavač francuskog jezika na Triniti koledžu . Sa kolegom Pelorsonom piše parodiju drame ,,Le Cid, a potom objavljuje još jedan značajan esej, ovaj put posvećen Marselu Prustu, legendi francuske literature . Esej donosi čuveno Beketovo viđenje umetnosti: ,,Umetničko nagnuće nije eksapanzivno nego je neko skupljanje . A umetnost je apoteoza samoće . Nema komunikacije,jer ne postoje sredstva da se ona postigne” . Godine 1934. .štampa zbirku pripovedaka ,,Više uboda nego udaraca”, a slede ih sledeći Beketovi radovi:kolekcija pesama ,,Kosti odjeka i drugi taloziiz 1935. godine, te roman prvenac ,,Marfi, iz 1938 .godine .Tokom ratnog vihora Beket pristupa pokretu otpora u Francuskoj, koja posle rata postaje njegov drugi dom . Francuski jezik postaje njegov stvaralački alat .

 

,,Nema smisla optuživati reči,one sigurno nisu praznije od značenja koje vuku okolo

 

Posleratne godine donose nova dva umetnička ostvarenja, koja će nažalost ostati neobjavljena . Bili su to roman na francuskom jeziku: ,,Mersije i Kamije”, i drama ,,Eleuterija . Ono po čemu će Beket postati svetski priznat i poznat, a potom i dobitnik slavne Nobelove nagrade za književnost ,tek je sledilo .Jedan od ključnih trenutaka bila je u svakom slučaju drama ,,Čekajuči Godoa, kultno delo i njegov zaštitni znak, simbol jednog sasvim novog viđenja pozorišne umetnosti i načina izražavanja .

,,Čekajući Godoa”izlazi iz štampe 1952. godine . Drama je predstavljala jednu vrstu radikalnog raskida sa tradicijom:stvoren je avangardni pozorišni pokret,vremenom nazvan dramom apsurda ili antiteatrom, svojevrsni teatar tragične farse . Antidrama je imala svoj razvojni put unutar pozorišta 20. veka- unutar dela kao što su ,,Kralj Ibi”Alfreda Žarija, ,,Tiresijine dojke”Gijoma Apolinera ili unutar beskompromisnih stavova i dela nadrealista i dadaista, stavova koji su na krajnje radikalan način dovodili u pitanje sve vrednosti ovog sveta i veličali iracionalnost,tj .dovodili u sumnju čovekovu sposobnost da bitno i racionalno utiče na događaje . Davno propisani zakoni drame su zamenjeni apsurdom . Rođena je sumnja u osmišljeni kosmos, sa verom da je posle odlaska Boga, život lišen smisla i čovek apsurdan, besmislen i beznačajan, te da je njegov život tek jedan tren kome se ne može naći razlog .Uporedo sa stvaralaštvom Beketa, javlja se veći broj autora i značajnih drama apsurda . Svakako najznačajniji je bio slavni Ežen Jonesko, čuven po kultnim antidramama :,,Ćelava pevačica” i ,,Stolice” .

Ništa manje bitni nisu bili ni sledeći autori i njihova dela: Žan Žene sa  ,,Balkonom”, Harold Pinter i drama,,Bez pogovora”, Stanislav Vitkjevič i ,,Ludak i opatica”,Tadeuš Ruževič sa,,Kartotekom”ili Olbi i,,Zoološka priča” . Ipak, i pored nesumnjive veličine i dometa navedenih dela, Beketov se Godo izdvaja kao suštinski . Njegovo se premijerno izvođenje desilo 5 .januara 1953 .godine,u pariskom pozorištu,,Babijon” u režiji Rože Blena . Esencijalno delo novog pokreta donosi sve temeljne naznake Beketove dramske vizije čoveka prepuštenog vremenu neizbežne egzistencijalne propasti, čoveka u krizi potpuno lišenog istorijskog konteksta . Svaka iluzija i nada unapred je bila otpisana .

Na realističnom planu , priča o Godou je gotovo beznačajna:dva klošara, Vladimir i Estragon,u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa (Beketova igra reči, jer na engleskom God znači Bog) koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju.

Radnje unutar drame u pravom smislu reči i nema,ništa se ne događa, atmosfera truljenja, dosade, monotonije i tragične praznine narušava se samo u nekoliko beznačajnih navrata . Osećanje mrtvila, apokaliptične monotonije i beznađa jezivo dominira i razotkriva dublji, opštečovečanski nivo Beketove alegorije . Drama kroz svoj metafizički ambijent i simboličku jezičku formu progovara o egzistencijalnom nemiru čoveka i nerešivim ontološkim pitanjima koja donose apatiju . Beket je paranoično odan temi apsurda i viziji sveta kao ogromne pustoši po kojoj se kreću groteskne kreature.

 

,,Ništa se ne događa,niko ne dolazi,niko ne odlazi,to je strašno”.

 

Svoju viziju čoveka i sveta Beket proširuje i u narednim delima, dovodeći stvar do krajnjih granica apsurda .Slede drame:,,Kraj partije, ,,Čin bez reči, ,,Krepova poslednja traka”, ,,Srećni dani”, ,,Ah,ti divni ljudi, ,,Dah”, ,,Ne ja”, ,,Koraci”…

Pustoš, usamljenost, katatonija, unutrašnji nemiri i nemogućnost komuniciranja čine okolinu i atmosferu unutar koje trule svi Beketovi antijunaci, u potrazi za smislom ili bilo kakvim opravdanjem postojanja . Ali Beketa ne zadovoljava ni taj nivo gađenja nad apsurdnošću čovekove sudbe . On vremenom ponire još dublje u ništavilo -u njegovim poslednjim komadima dolazimo do situacije da ne samo što nema kontakta među ljudima,nego nema više ni ljudi .U komadu,,Ne ja”junaci su Usta i Slušalac,dok u komadu,,Kraj partije”ostaje samo prazna siva prostorija i gomila nesretnika koji bespomoćno trunu u kantama za smeće .Oni više ne predstavljaju ličnosti u pravom smislu,već bezimene automate koji se rastaču u sivilu .

Svi Beketovi likovi bili su zauzeti ubijanjem vremena u egzistenciji bez cilja .Idući dalje,Beket im postepeno oduzima i vitalne funkcije .U drami ,,Čekajući Godoa”ljudi su još čitavi i slobodno se kreću,u ,,Kraju partije” pokretna je i cela samo jedna ličnost,u ,,Srećnim danima”junakinji u drugom činu samo glava viri iz zemlje,u ,,Komadu”nijedna ličnost se ne kreće,dok je u komadu ,,Ne ja”svođenje dovedeno do kraja:tu su samo Usta koja sa patetičnom upornošću pokušavaju da dokuče smisao tamo gde ga nema,da racionalizuju apsurd čovekovog batrganja pod praznim i nemim nebom . Svaka Beketova drama bila je jedan mučan korak u potrazi za savršenom formom u kojoj će se sa što manje sredstava prikazati što sveobuhvatnija slika čovekove situacije . Komad ,,Dah”je vrhunac te tendencije, Beketova poslednja tačka redukcije:napravljen je samo od zvukova, disanja, koje prestane .Činjenica da je čovek nešto krajnje beznačajno, dovodi Beketa do očajanja dovoljno intezivnog da bi ga modelirao u svoje tragične farse .Gotovo ista priča je i sa njegovim romanima .

 

         ,,Tako zajedno žure konj, kočijaš i putnik prema određenom mestu, najkraćim ili pak zaobilaznim putem kroz masu ljudi koji se motaju tamo gde ne treba .I svako ima svoje razloge,i neprestano se pita s vremena na vreme šta ti razlozi vrede,jesu li to oni pravi razlozi da bi se krenulo baš onamo kuda se krenulo,radije nego drugde,radije nego nigde .I razlozi samog konja jedva da zaostaju po jasnoći za razlozima ostalih bića,iako konj ne zna kuda je pošao dok ne stigne na to mesto .

 

Svi Beketovi značajniji romani:,,Murphy”(1938 .), ,,Watt”(1953 .), ,,Molloy”(1951 .), ,,Malone dies”(1951 .), ,,Neimenovljivi”(1953 .) i ,,Kako je”(1961 .),predstavljaju suštinu njegove spisateljske tehnike i filozofske koncepcije .

Ništa i ništavilo ključne su reči za razumevanje pomenutih romana .Galeriju antijunaka čine ljudi bez profesija, posla, porekla,marginalci bez ikakvih spona koje vežu čoveka za zajednicu ili neko drugo blisko mu biće . Ne postoje čak ni jasne prostorne ni vremenske koordinate,niti društveni kontekst unutar kojeg se dešavaju drame .U delu,,Malone umire”postoji još samo čovek koji leži negde u krevetu i umirući zabavlja se smišljajući priče o ljudima kojih se seća ili ih naprosto izmišlja .U,,Neimenovljivom”nema više ni čoveka:tu je samo glas koji traži svoj identitet,koji se ne može identificirati,ali se svodi na patnju i rečenicu:,,Svi odu,oni i svi drugi,one koje sam upotrebio,neka mi vrate natrag moje boli koje sam im posudio i neka nestanu” .

Delo Semjuela Beketa,njegov apatični jednodimenzionalni svet fizičke nemoći, raspada,monotonije i apsurda,  uzdiže se svojom snagom i univerzalnošću  na jedan od prestola svetske književnosti .Njegova cinična rezervisanost i pomak od gomile,mesijanska vera u literaturu, kao i težnja za stvaranjem savršene forme,odveli su ga iznad sivila proseka u hol velikana i besmrtnih .

Čekanje,kao nada koja poslednja umire,osvetljeno je iznutra i suštinski ogoljeno . Pre i posle svega, ostaje još samo očajničko pitanje:čemu sve?

 

Samuel Beckett – ,, Murphy“ 1938.

 

Prvi Beketov roman – ,, Marfi“, otvara njegov koncept hermetičnih dela koji kulminira u Estragonovim rečima u drami ,, Čekajući Godoa“ : ,, Ništa se ne događa, niko ne dolazi niko ne odlazi, to je strašno“, kao i u totalnom rastakanju sveta i likova koji se raspadaju i besciljno lutaju beznadežnim pustošem. Sve naprosto odiše ništavilom, apsurdom i beznađem…

Marfi još i ,, živi“ u kakvom takvom društvenom kontekstu : prosi devojku i dobija posao u ludnici. Posao koji dobija i svet ludaka sa kojim se saživljava i koji mu se dopada, omogućavaju mu bekstvo od tzv. realnog sveta. U potkrovlju ludnice, gde ima sobu s plinskom peći, on strada izgorevši od plina. Njegove ostatke razbacuju po podu gostionice i tako završava čitav ljudski život – nepostojanjem u nepostojanju…

 

Samuel Beckett – ,, Molloy“ 1951.

 

Ako junaka romana ,, Marfi“ pronalazimo u nekom određenom svetu i kontekstu, Moloj i sledeći Beketovi likovi lagano nestaju i rasplinjuju se u fragmentima sveta beznađa. Moloj kaže da je u sobi svoje majke u koju mora da je dovezen ambulantnim kolima jer je već godinu dana prestao hodati. U tom ,, ambijentu“ on piše vlastitu ispovest za čoveka koji jednom nedeljno dolazi da je preuzme. U toj se priči on vozi na biciklu, vraćajući se domu svoje majke, gazi jednog psa, zamenjuje tog psa u osećanjma vlasnice tog psa, siše kamenčiće da umiri osećaj gladi, od šepanja prelazi na puzanje i tone u baru iz koje ga spašavaju da bi napisao svoju priču. Krug je tako zatvoren. Krug u kome se još uvek bar nešto dešava, gde ,, neko dolazi i neko odlazi“ ali …

 

Samuel Beckett – ,, Malone umire“ 1951.

 

Ništa i ništavilo ključne su reči za pokušaj razumevanja Beketovih romana, pokušaj koji Beket sam otežava jer se ne služi jezikom kao sredstvom komunikacije. U eseju o Marselu Prustu on konstatuje: ,, Umetnost je apoteoza samoće. Nema komunikacije, jer ne postoje sredsta da se ona postigne“.

I sami likovi Beketovih romana su ogledalo i produkt ništavila. U njihovom središtu je ništavilo, a oni su kreature bez profesije i posla, skitnice ili bogalji, svi redom slučajevi izbačeni iz društva… U romanu ,, Malone umire“ glavni lik je čovek koji leži negde u krevetu i umirući zabavlja se smišljajući priče o ljudima kojih se seća ili ih prosto izmišlja. On je amnezijom odsečen od prošlosti i od sebe, očekuje smrt prikovan za krevet. Dok umire i raspada se on izmišlja strašne događaje i likove koji na kraju liče na njega samog. Kako se njegova smrt približava, pričanje se osipa, a jezik raspada u neartikulisanom buncanju.

Po slavnom irskom piscu Semjuelu Beketu samo ljudsko postojanje predstavlja temeljno zlo, ne ostavljajući čoveku bilo kakvu realnu nadu…

 

Samuel Beckett – ,, Neimenovljivi“ 1953.

 

Raspad čoveka i sveta, ličnosti i bilo kakvog subjekta, dolazi do vrhunca u romanu ,, Neimenovljivi“. Tu subjektivitet nema više ni imena nego je samo glas koji traži svoj identitet, koji se ne može identifikovati, ali se može svesti na patnju : ,, Svi odu, oni i svi drugi, one koje sam upotrebio i one koje nisam upotrebio, neka mi vrate natrag moje boli koje sam im posudio i neka nestanu“…

 

Samuel Beckett – ,, Kraj partije“

 

Dok je drama ,, Čekajući Godoa“ bila parodija čovekovog traženja smisla i spasa, koja izvrgava ruglu čitavu judeo-hrišćansku mesijansku tradiciju, drama ,, Kraj partije“ je obračun sa čovekom na svim ravnima njegovog postojanja  i izvrgava ruglu ne samo sve vrednosti koje nazivamo ljudskim nego i samo čovekovo postojanje…

 

Klov : ,, Na svetu ima mnogo jezivih stvari“.

Ham : ,, Ne, ne , sad ih više nema mnogo. ( Pauza). Klov!

Klov : ,, Da“.

Ham : ,, Je l’ ti ne misliš daovo već dosta dugo traje?

Klov :,, Da!( Pauza). A šta?

Ham : ,, Ovo… ova stvar.

Klov : ,, Ja sam uvek tako mislio.( Pauza). Ti nisi?

Ham :,, ( sumorno) Onda je ovo dan kao i svaki drugi dan“.

Klov : ,, Sve dotle dok traje.( Puza) Celog veka isto bezvezno ništavilo“.

 

EUGENE IONESCO (1909.- 1994.)

 

Rumun, francuskog porekla, na sceni osvetljava raspad građanske intime, dekadentne porodice koja istrajava pomoću konformizma i inercije građanskog čoveka nesposobnog da se odvoji od okvira pukog opstanka. Likovi Ežena Joneska su marionete koje imitiraju šeme tuđih postupaka, ljudske karikature u svetu apsurda, farsični ,, junaci“. Osećaj teskobe i ništavila uništava svaku nadu. Jonesko iskazuje sumnju u osmišljeni kosmos, prikazujući besmisao života kao tragičnu farsu. Njegove drame opisuju na realan način samoću ljudi i beznačajnost egzistencije pojedinca. Za njega je život tren kome se ne može naći razlog. Jonesko koristi cinizam i nadrealistički humor u odricanju svakog smisla svetu i čoveku u njemu…

Jonesko je rođen 26. novembra 1909. u rumunskom gradu Slatina. Otac mu je bio Rumun, a majka Francuskinja. Kršten je kao rumunski pravoslavac. Godine 1911. seli se u Francusku, gde ostaje do 1922. godine, kada se vraća u Rumuniju( njegovi roditelji se razvode u tom periodu). Nakon završene srednje škole, počinje studirati francusku književnost u Bukureštu, 1928. godine. Diplomirao je 1933. godine. Na studijama upoznaje filozofa Emila Siorana, prijatelja za ceo život. Jonesko se oženio Rodicom Burileanu(1910.-2004.), sa kojom ima jednu ćerku. Dobivši stipendiju, beži nazad u Francusku pred najezdom rumunskog fašizma, gde dovršava diplomski rad. Stalno se nastanjuje u Francuskoj, a nakon Drugog svetskog rata seli se u Pariz sa porodicom. Odlikovan je brojnim pozorišnim i književnim nagradama. Preminuo je u Parizu, 28. marta 1994. godine, i pokopan na groblju Monparnas.

Pozorišna karijera Joneska počinje u njegovim zrelim godinama, izvođenjem kultnog komada ,, Ćelava pevačica“(1950.). Sledili su: ,, Lekcija“ i ,, Stolice“(1952.), a potom ,, Žrtve dužnosti“(1953.), ,, Žak i podložnost“(1955.), ,, Novi stanar“(1957.), ,, Ubica bez pokrića“(1959.), ,, Delirijum u dvoje“(1959.), ,, Nosorog“(1960.), ,, Vazdušni pešak“(1962.), ,, Kralj umire“(1963.) i ,, Žeđ i glad“( 1966). Joneskova najranija, najinventivnija dela su antidrame, apsurdni skečevi koji opisuju moderan osećaj otuđenosti, nemogućnost i besmisao komunikacije, parodije konformizma buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonesko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu drame. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet mehaničkim, skoro lutkarskim likovima.

 ,, Čovek avangarde je poput neprijatelja u samoj unutrašnjosti grada koji strastveno želi upropastiti, protiv kojega se buni, jer kao i vladavina, tako je i ustaljeni oblik izražavanja takođe oblik tlačenja. Čovek avangarde je protivnik postojećeg sistema“.

 

Beketov saborac u borbi protiv opšteg ništavila i besmisla, francuski pisac rumunskog porekla – Ežen Jonesko, jedan je od najznačajnijih pozorišnih stvaralaca dvadesetog veka. Inspiraciju za svoje možda najgenijalnije ostvarenje – ,, Ćelavu pevačicu“ dobio je pri pokušaju da nauči engleski jezik. Način na koji je u udžbenicima prikazan stereotip engleske porodice, dijalozi koji nemaju za cilj izraz komunikacije već puko konstatovanje doslovnosti, naveli su Joneska na stvaranje drame o malograđanima konformistima koji se odaju jezičkim klišeima, govore ,, da ništa ne kažu, jer ništa nemaju da kažu“. Osnovni predmet prepirke gospodina i gospođe Smith u ambijentu tradicionalnog engleskog salona je prepoznavanje članova porodice Watson koji se svi zovu Boby. Na tragu Rablea i Žarija, Jonesko neobuzdano stvara burleskne neologizme i reči lišene svake supstance. Na kraju komada prijatelji porodice Smith, bračni par Martin, zauzimaju njihovo mesto i izgovaraju iste replike s početka komada… Zaključak je jasan: malograđanin je toliko bez identiteta i supstance da se u potpunosti utapa u društvenu sredinu, preživljavajući i životareći u sivilu pomoću konformizma i inercije građanskog čoveka nesposobnog da se odvoji od okvira pukog opstanka.

Kasniji Joneskovi komadi postaju kompleksniji. U ,, Stolicama“ on prikazuje devedesetpetogodišnjeg starca i staricu godinu dana mlađu od njega kako organizuju u usamljenoj kuli na ostrvu( u kojoj su proveli svoj bračni život) skup za nevidljive goste na kojem će posredstvom Govornika Starac predati poruku za budućnost… Govor je pun patetičnog zanosa, čežni i predrasudamalog čoveka o životu viših slojeva… Na kraju se starac i starica bacaju u more sigurni da će Govornik predati poruku… U komadu ,, Nosorog“ glavni lik posmatra svoje prijatelje kako se jedan po jedan pretvaraju u nosoroga, dok on sam ostaje nepromenjen, suprotstavljen opštem talasu konformizma. On snažno izražava svoj strah od ideološkog konformizma. Berenger, jedan od glavnih likova u više Joneskovih drama, u komadu ,, Kralj umire“ predstavlja lik prosečnog čoveka koji se pokušava pomiriti sa sopstvenom smrću.

U poslednjoj fazi stvaralaštva Jonesko iznosi najdublje nepoverenje prema svakom pokušaju promene sveta. Njegova dela iz te faze dobijaju manju pažnju. Među njih spadaju; ,, Žeđ i glad“(1966.), ,, Igre od krvoprolića“(1970.), ,, Magbet“(1972., slobodna adaptacija Šekspirovog komada), ,, Ce formidable bordel“(1973.), ,, Čovek s kovčezima“(1975.) i ,, Putovanja k mrtvima“(1980.). Joneskove parabole bile su rezultatz posmatranja raspada realnog sveta. U njegovim su dramama prikazani likovi koji govore klišeiziranim rečenicama, koje, ispražnjene od značenja, završavaju u besmislu.

 

 ,, Imam osećaj da se vrag zabavlja preokretanjem svih naših namera u njihovu suprotnost. Pa bile te namere dobre ili ne“.

 

ALFRED JARRY(1873.- 1907.)

 

Neprevaziđeni satiričar, iščašenog smisla za humor, sklon mistifikovanju i ultrarealnim lakrdijama, tvorac slavnog ,, Kralja Ibuja“(1896.), francuski je književnik koji se odvažno rugao Bogu i ljudima, snažno utičući na nadrealizam. Žari je bio, pola veka ranije, neka vrsta prethodnice teatru apsurda – njegov ,, patafizički“ humor najavio je ,, dolazak“ Godoa, kojeg još uvek čekamo u svetu vlastitog ludila i besmisla. Atmosfera u Žarijevim delima bila je jedinstvena zahvaljujući pre svega humoru, četvrtoj dimenziji ovog sveta, koji je bez humora isprazan, nepodnošljiv i nepogodan za život. Za Andre Bretona Žarijev humor predstavlja osvetu principa zadovoljstva- svojstvenog ,, super-egu“, nad principom stvarnosti – svojstvenog ,, čovekovom ja“; on vidi u ,, Kralju Ibiju“ majstorsko otelotvorenje  ničeovsko-frodovskog ,, drugog ja“, kojim se izražava celina nepoznatih, nesvesnih i odbačenih sila, čije dozvoljeno otelotvorenje, potpuno podređeno razumu, predstavlja čovekovo ja. ,, Patafizika“ je nauka o zamišljenim rešenjima“, reči su humoriste Žarija, smeštenog negde između najboljih dela vrhunskih majstora teatra Rablea i Joneska…

 

Afred Jarry – ,,Kralj Ibi“(1896.)

 

,, Kralj Ibi“, kultna pozorišna predstava( setimo se samo domaće verzije, sa legendarnim Zoranom Radmilovićem u naslovnoj ulozi), predstavlja satiričnu farsu francuskog pisca Alfreda Žarija, napad na građanske konvencije proizašao iz duhovitog i surovog podsmeha jednoj ličnosti, društvu i svetu. Učenik liceja u francuskom gradu Renu, Alfred Žari, napisao je komad za lutkarsko pozorište, pod imenom ,, Poljaci“ i u njemu ismejao omraženog profesora fizike, izvesnog gospodina Ebera. Osam godina kasnije, 11. decembra 1896. u Teatru de L’evr u Parizu, prvi put je izveden Žarijev ,, Kralj Ibi“…

Ismevajući malograđanina na vlasti, Žari veštim obrtima radnje, na granici nadrealnog, slika svu grotesknost svog ,, junaka“ Ibija. Zaplet ovog urnebesnog komada zamišljen je na osnovu Šekspirovih drama ,, Magbet“ i ,, Ričard 3“. Naime, otac Ibi i njegova žena Mama Ibi odlučuju da se domognu poljskog prestola i ubijaju kralja Veneceslasa. Nakon ubistva, proterivanja kraljice i njenog sina, Ibi kreće u halapljivo otimanje imanja i svih preostalih bogatstava od plemića i svih redom. Ali, ruski car Aleksandar mu staje na put, a potom ga i proteruje…

 

by Uzelac Dragan(Mici Zibi) – apsurdnohumorni fantom slobode

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *