Kratka priča: Dve hiljade godina posle

     ,,Opisi modernog čoveka dati za poslednjih pola veka imaju čime da zadaju strah:čovek ruši mostove sa prošlošću.Živeći u trenutnom,on se prepušta situaciji i slučaju.On još živi, tačno rečeno,između kulisa koje su ostale iz prošlosti. Ali one više ne sačinjavaju istinsko poprište njegovog života;one imaju izgled hrpe olupina.One su za njega još samo fikcija.Čovek je,izgleda, dopro do NIŠTAVILA.

     Bilo je to sasvim obično jutro,savim običan dan, leta Gospodnjeg dvehiljaditog…

    Tog jutra krenuo sam u uobičajenu šetnju.U prolazu svratih do obližnjeg kafea, s gomilom kupljene dnevne štampe.Miris jutarnje kafe prijatno je obuzimao čula, šireći se niz ulice još usnulog grada. Pripalih cigaretu. Oblak plavičastog dima prelivao se kroz prve sunčeve zrake, noseći misli neodređenim putevima.Nakon popijene kafe,pozdravih se sa vlasnikom kafea i nekolicinom tek prispelih poznanika i uputih dobro poznatom stazom svakodnevnice ka Kalemegdanu.Usnuli grad lagano je dizao vlastita jedra i kretao na još jednu haotičnu plovidbu okeanom života.Talasi smoga pritiskivali su nadu jutarnje svežine.Laganim korakom stigoh  na staro odredište. Ispred mene,s one strane prolaznosti, ukazivao se drevni krajolik ; diveći se, posmatrao sam ušće dveju reka, dvaju svetova i civilizacija koje su činile dve strane iste medalje.Osetih u tim trenucima kako vekovi struje i huče uzburkanim tokovima Save i Dunava,noseći sobom milione ljudskih sudbina, priča,uzdaha i želja.Dve hiljade godina jedne civilizacije slivalo se u ušće dveju reka…

    Sedoh na obližnju klupu,prateći krajičkom oka let ptice koja je ponirala ka vodi.Iza, i ispred mene,odzvanjao je huk svakodnevnice,sadašnjosti i prošlosti. Duše onih koji su odavno napustili ovaj svet,nemirno su se preplitale sa iščekivanjima i nadama tek rođenih i živih,stvarajući uzburkani kovitlac smeha, povika, ćutanja i nepovezanih misli.

    Milioni novinarskih informacija prosto su me dozivale iz gomile dnevne štampe koja je bezlično ležala s moje desne strane.Pošto na vidiku nije bilo još nikoga poznatog ili makar komunikativnog, prepustih se svetu sveprisutne žurnalistike koja je svojom nadobudnom politikom kreirala izgled i smisao svakodnevnice. Ispred mene,kao utvare,počeše da proleću uobičajeni naslovi:

    …Nova žrtva virusa, Nesigurno nebo nad Indijom:treća uzastopna avionska nezgoda,Masovni ubica hara Kalifornijom , Apsolutna pobeda demokratije,Uspešno kloniran čovek,Ozonska rupa se širi ,Novi američki multimilijarder ,Posledice globalnog zagrevanja ,Glad preti nerazvijenima, Blud prikriven mantijom , Havarija nuklearne elektrane , Masovno samoubistvo članova sekte ,Dešifrovan genom,Bombaški napadi terorista,Naftna mrlja pluta okeanom, Multinacionalne kompanije osvajaju svet , Manipulisao ljudskim dušama,Trgovali ljudskim organima, Nova žrtva droge , Nestaju šume Amazonije , Fundamentalisti prete osvetom , Naučni dokazi o nepostojanju Boga…

    Za trenutak sklopih oči.Neki čudesni unutrašnji glas neartikulisano je odjekivao pred nadolazećim vihorom tame i praznine. Osetih kako naglo tonem kroz ponore vlastite nemoći,samoljublja,lažnog sjaja i morala. Nemir je bivao sve jači. Otkucaji hladnog,umrtvljenog srca naglo su se ubrzavali, pretvarajući vlastite impulse u iskonske slike Golgote.

    Osetih u momentu, na vlastitim plećima,ogromni teret raspeća, čuh urlike i zluradi osmeh razularene rulje. Ugledah tamne, zloslutne oblake prepune simboličnih naznaka blasfemije,mržnje i otpadništva; sve oko mene odisalo je nasilnom smrću i bezbožništvom…

    Ponovo otvorih oči. Buka velegrada snažno se razlivala iza mojih leđa . Milioni malih, bogolikih stvorenja, trčali su svoje uobičajene trke ka slavi , uspehu i nemuštom saznanju. Niko se,uglavnom,nije osvrtao previše oko sebe , niti je postavljao suvišna pitanja. Paralelne sudbine,paralelne neobuzdane želje nemo su se mimoilazile, dok je vreme, kao bledi plamen,neumitno izgaralo i isticalo,urušavajući sve pred sobom u pepeo i prah.Upreh pogled ka nebu. Predivna igra sunčeve svetlosti stvarala je kontrast boja i nestvarne lepote, koji je do u beskraj odudarao od beživotnog sivila velegrada.Ostavih iza sebe gomilu štampe na klupi i krenuh uobičajenim stazama života poput lista s jeseni oborenog sa krošnje drveta…

    ,,Rekoh u srcu svom za sinove ljudske da im je Bog pokazao da su kao stoka.

    Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovek nije ništa bolji od stoke,jer sve je taština. Sve ide na jedno mesto;sve je od praha i sve se vraća u prah… Sve je taština, taština nad taštinama“ .

Autor:Dragan Uzelac

Decembar 2000.,Apatin,Srbija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *