Pier Paolo Pasolini : SALO ILI 120 DANA SODOME(1975.)

Italijanski filmski reditelj, pesnik, romanopisac, intelektualac, novinar, lingvista i filozof – Pjer Paolo Pazolini(Pier Paolo Pasolini)rođen je u Bolonji(5. mart 1922.), Italija, tradicionalnom uporištu italijanske levice. Sa sedam godina počeo je pisati pesme, inspirisan lepotom grada Casarsa, u koji se njegova porodica preselila. Čitao je Remboa, Dostojevskog, Tolstoja, Novalisa i Šekspira, a 1940. godine upisuje studije književnosti u Bolonji. Godine 1941. postaje urednik časopisa ,, Il settacio“. Kao deklarisani ateista pristupa komunističkoj partiji Italije i aktivno učestvuje u Drugom svetskom ratu. Optužen za korumpiranje mladeži i opscenost(Pazolinija, kao čoveka i umetnika, čitav život pratiće optužbe, incidenti i zabrane, sa nažalost fatalnim krajem 1975. godine), biva izbačen iz partije 1949. godine, te gubi i posao učitelja. Bio je to veoma težak period za Pazolinija, buntovnog, šokantnog i beskompromisnog borca za vlastite ideje i stavove. Ipak, on pronalazi novi posao u čuvenom filmskom studiju ,, Cinecitta“, a potom i kao profesor.

 

Pazolini 1955. izdaje svoj prvi roman ,, Ragazzi di vita“, u kojem portretiše naturalističkim stilom siromašni proleterijat. Godine 1957. radi na filmu ,, Kabirijine noći“, kojeg je režirao slavni Federiko Felini. Tri godine kasnije, fasciniran mogućnostima kinematografije, sam režira film ,, Accattone“(1961.). Zatim putuje po svetu, a onda, mada ateist, uz pomoć katoličke crkve režira film ,, Jevanđelje po Mateju“(1964.), koji se smatra jednim od najboljih filmskih ostvarenja na temu života Isusa Hrista. Pazolini je smatrao da je Hristovo učenje bilo veoma blisko učenju Marksizma. Pazolini je promovisao tezu da svetu nije potrebna neka duhovna suština ili natprirodni blagoslov da bi postojao ovakav kakav već jeste. On se takođe bavi sintezom seksualnih sloboda, marksističkog učenja i religiozne strukture.

Godine 1968. svojim filmom ,, Teorema“ napada buržoaziju, koju je kao vladajuću klasu prezirao, diveći se proleterijatu. Zatim 1971. godine započinje svoju ,,trilogiju života“ filmovima ,, Dekameron“(1971.), ,, Kanterberijske priče“(1972.) i ,, Cvet 1001. noći“(1974.), kojom je napravio spomenik slobodi, ljubavi, mladosti i užitku u životu. Nakon toga odlučuje isprobati granice na filmu i snimati ,, trilogiju smrti“. Ipak, snima samo jedan film, kontroverznu horor dramu ,, Salo ili 120 dana Sodome“, kojom naglašava da je kapitalizam moderni fašizam, kritikujući ujedno i potrošačko društvo.

Još pre premijere svog poslednjeg filma Pazolini je 1975. ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima( kao uostalom i mnogi pre njega, koji su se drznuli da kažu šta zapravo misle i napadnu sistem). Brutalno je ubijen i pregažen autom više puta…

 

Njegova antiratna horor drama – Salo ili 120 dana sodome(1975.)( scenario i režija Pazolini) temelji se na romanu : ,, 120 dana Sodome“ Markiza de Sada, ali Pazolini smešta priču u razdoblje vladavine fašista u  Musolinijevoj Republici Salo. Kroz priču o četiri imućna fašista koji narede vojnicima hapšenje 18 tinejdžera kako bi mogli seksualno da ih iskorištavaju i muče u svojoj vili, film govori o okrutnosti i amoralnosti fašizma i opasnostima neograničene vlasti i moći…

 

 „Ovo nije lagan film za gledati; nemoguće je uživati u njemu, pun je tako puno degradirajučih, odurnih, uznemirujučih slika da se ne niko ne može kriviti što okrene glavu od njega. Kada mi bivamo konfrontirani s takvim grozotama, postaje puno lakše negirati njihovo postojanje te zaboraviti da ste ikada videli ovaj film…No reducirati ovaj film u eksploatacijsku vežbu koja nas samo želi zgaditi bi bilo da potpuno propustimo poentu. U portretu korena zlog sistema misli, Pasolini je izabrao ne uskratiti nam bolne detalje nego nas prisliti da postanemo nemi posmatrači horora te nas stalno terati da pogledamo unutar nas kako bismo pronašli nekakve odgovore o tome zašto reagujemo tako i shvatimo da ono što se događa na ekranu je ono što je bila stvarnost i što bi opet (u alegorijskom smislu) mogla postati stvarnost… Jedna od tvrdnji filma „Salo“ je da eventualno sam postane ono što prezire, naime fašistički. No, važno je naznačiti da osim što priča analizira rođenje, život i smrt fašističkog sistema, ne pokušava kontrolisati gledaoca propagandom ili bilo kakvim drugim merama. Zapravo, film nam stalno daje mesta za slobodu misli, nikada nas ne prisiljavajuči da prihvatimo što je na ekranu. Samo zahteva da se konfrontiramo s tim“.

                                                                                                                           Derek Smith

 

… Pazolini razrađuje ideje Markiza de Sada i Dantea (Pakao), oslikavajući  svet Moći koja je izvan svake kontrole i koja proždire sve što joj je na putu, aktuelizirajući opet njihovu poruku, smeštajući radnju u marionetsku Mussolinijevu Repubblicu di Salò (Talijanska Socijalna Republika) 1944. U njemu fašizam (totalitarizam) uništava sve ono lepo i ljudsko što postoji u čoveku, uključujući i telo, u ponižavajućim i odvratnim scenama mučenja…

 

… Glavna poruka filma je da su ljudi spremni učiniti sve i ići preko leševa radi svojih interesa, potpuno ignorišući druge ljude oko sebe, te da bi stoga trebalo paziti kome poveriti vlast i moć. Jedan od fašista, vojvoda, jednom prilikom izjavi: “Buržoazija nikada nije oklevala ubiti svoju vlastitu decu”. Četvoro antagonista su jednostavno zli po prirodi; oni su dekadentni, bogati živi mrtvaci koji ne osećaju više ništa u životu te se dosađuju a jedini im je užitak iskazati svoju neograničenu, apsolutnu moć bez posledica. Njihovo neograničeno bogatstvo i neograničena moć rezultirala je neograničenom razmaženosti. Film se dotiče i problema konformizma i pasivnosti zbog koje mase slede vođe koji ih vode u propast te prihvaćaju sve nametnute norme. Radi se o vrlo neugodnom filmu punom referenci i simbola o univerzalnoj represiji građana od vladajuče klase, u kojem se osobito ističe tmurna završnica u kojoj svira  Carl Orffova pesma „Carmina Burana“.

 

Priča se deli na četiri dela, po uzoru na Danteovu ,, Božanstvenu komediju“: anteinferno, krug magije, krug sranja i krug krvi. Nakon Pazolinijeve trilogije života, ovaj film je trebao biti prvi u nizu ,, trilogije smrti“. Pomeranjem granica nasilja i okrutnosti na filmu, postao je jedan od najkontroverznijih filmova 20. veka, te je i danas zabranjen u nekoliko država… Muziku je i ovaj put radio legendarni Ennio Morricone. Sam Pazolini je ubijen nedugo pre premijere pod još uvek neistraženim okolnostima…

 

 ,, Film predstavlja ogromnu sadističku metaforu za ono što je bilo nacističko-fašističko ,, odvajanje“ od svojih zločina protiv čovečnosti. Nacisti fašisti su svoje žrtve smatrali objektima te su automatski uništili bilo kakvu mogućnost ljudskog odnosa sa njima… Ko bi mogao sumnjati u moju iskrenost kada kažem da je poruka filma odbacivanje anarhije moći i nepostojanje istorije“, objašnjavao je Pjer Paolo Pazolini svoje hrabro i provokativno delo.

 

Pazolinijev film predstavlja hladan svet bez nade i ljubavi, apokalipsu u kojoj zlo pobeđuje. Film obiluje scenama brutalnog nasilja i ubistava, dok uz muziku Karla Orfa i njegovu ,, Carmina burana“ pratimo scene silovanja, homoseksualnih odnosa, sadizma, mazohizma i koprofagije kojoj je izložena grupa mladića i devojaka, zarobljenih od grupe bogatih i perverznih  italijanskih fašista…

 

 ,, Pazolinijev film je nihilističan, bled pogled u srce čoveka. I makar na površini izgleda da nema nikakve vrline koje ga iskupljuju, to je zapravo složen film koji istražuje ne samo tamnu stranu u nama, nego i našu pasivnost koja dopušta tiranima poput onih u ovoj priči i knjizi da čine ovakve grozote… Ovo je zastrašujuća vizija podređenosti, degradacije i uništenja ljudskog duha pošto četiri vladara neprestano napadaju svoje zatvorenike u svrhu sopstvenog užitka… Na kraju, ,, Salo“ je snažna, uznemirujuća alegorija koja gleda duboko u najtamnije uglove ljudske psihe i nikada ne trepne dok to otkriva“.

 

,, Salo ili 120 dana Sodome“ predstavlja grotesknu implementaciju de Sadovog romana ,, 120 dana Sodome“, pokušaj da se dočara atmosfera iz najtamnijih dubina ljudske prirode. Polazeći od osnovne ideje Markiza de Sada da ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje, Pazolini stvara film  o posledicama i delima destruktivne ljudske prirode i psihe – scene silovanja, izjedanja fekalija, odsecanje jezika i homoseksualizma brutalan su prikaz sveta bez ljubavi i nade, sveta apokalipse u kojem pobeđuje zlo… Pazolinijeva namera bila je da iskoristi neobuzdanu upotrebu moći i sile, dovedenu do krajnje granice seksualnog poniženja, kao metaforu za sam fašizam, u vidu filozofije koja obožava moć. U jednoj od najbrutalnijih scena filma, gola mlada devojka je prisiljena da jede izmet – Pazolini tvrdi da je to bila metafora za potrošački kapitalizam i njegovu proizvodnju brze hrane. Kraj filma je orgija okrutnosti u kojoj žrtve guše i skalpiraju, odrežu im jezike i pale bradavice… Sve se odvija uz muziku Carla Orffa, koju je Pazolini smatrao fašističkom i stihove Ezre Paunda, američkog pesnika koji je podržavao Musolinija… Kraj filma je ogoljena slika sveta bez ljubavi, nade, ljudskosti i saosećanja, bezbožni svet koji smo sami stvorili svojim licemernim činjenjem ili ‚‚ nenamernim“, hladnim, konformističkim  nečinjenjem i okretanjem glave zarad sitnih, sebičnih interesa … Slika sveta koji počiva na vlastitoj bezdušnoj praznini i koji nestaje u sopstvenoj agoniji sadomazohističkog orgijanja i nihilističnoj ispraznosti zverstva, srcu tame …

 

By Dragan Uzelac, februar 2019.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *