Sećam se…

Nakon još jednog rutinski odrađenog radnog dana, milion svakodnevnih obaveza usmerenih uglavnom na borbu za golu egzistenciju i zadovoljenje potreba kojima se više ne nazire svrha,vraćam se u svoje skromno utočište, tamo gde prestaju buka i haos zahuktalog sveta.

Ošamućen od mnoštva agresivnih informacija, pokušavam nekom vrstom uobičajenog rituala da se oslobodim naslaga nagomilanog stresa. Kako bilo da bilo, hteli mi to ili ne, neko je mnogo pre nas ustanovio opšta pravila igre osmislivši naše živote i usmerivši ih ka nikad dostižnom ali veoma svetlom cilju u budućnosti. Ne praveći se previše pametan,  u želji da ne remetim uhodanost sistema prepuštam se blagodetima medija postajući virtualno realnim delom političko demagoških talk show programa i neizbežnih egzibionističkih edukacija Velikog Brata.Uznemireno smiren,uronjen u katodne impulse TV aparata i poticaje sreće koje u cerebralnom korteksu izaziva pomenuti,ponirem u neslućene dubine sveopšte svesti i tonem u okrepljujuću ekstazu spremajući se za novi radni dan…

 

#######

 

Osvežen dozom cinizma i retuširan blagom ironijom,ovako nekako bi mogao da se opiše uobičajen radni dan i puka svedenost čoveka na automat koji sve to treba da izdrži.

Posmatram svet oko sebe i pitam se zašto je sve to tako. A onda,kada rezignirano shvatim da nema suštinske razlike između onih koji su do svega toga suštinski doveli i po cenu svega teže da to stanje održe, i onih, koji nesvesno na sve to pristaju i istinski ne teže da to promene, prepuštam se, nehajno, romaničarskim reminiscencijama na period detinjstva i rane mladosti , doba naivne vere i ideala u neki mnogo humaniji i iskreniji svet.

Sećanja me vraćaju u dane rane mladosti, tamo negde s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina 20.veka,negde u Srbiji.

Toliko je toga nestvarnog,toliko je toga naizgled nebitnog što nam se neprimetno uvlači pod kožu u tom preosetljivom periodu života, stvarajući od nas ličnost koju tek godinama kasnije primećujemo i prepoznajemo kroz samoostvarivanje i kreativnost.

Sećam se… bez mnogo patetike i preterivanja moglo bi se reći, ne zalazeći u analizu zašto i kako, bilo je to jedno prilično romantično doba,vreme kakvih takvih nadanja i slobode.Naravno, samo uslovno rečeno, ali iz ugla nekoga u odrastanju i nastajanju,veoma moćno i autentično doba.

Sećanja kojima se vraćam iskreni su omaž svim onim likovima i pojavama koji su glavni krivci za sve ono što zapravo jesam.

 

#######

 

Prvo čega se sećam  bio je moćni obrazovni program,TV serijali Neven i Poletarac,nešto tako lepršavo i duhovito( čista engleština šeretski osmehnutog Timotija Džona Bajforda, Engleza koji se zatekao u Jugoslaviji u pravom trenutku i na pravom mestu, autora čija su lucidnost i kreativnost neuporedivi sa bilo kim ili čim, eventualno Pajtonovcima) što nepovratno veže dečiju dušu čineći je sretnom, zainteresovanom za nova saznanja i spremnom za igru i radosti življenja.

Uporedo sa masom sličnih domaćih serijala, prikazivao se i legendarni the Muppet show, nešto tako originalno, nešto što čoveka veže za ceo život.U osnovi usmeren na urnebesnu zabavu,lutkarski šou program prepun zanimljivih gostiju iz sveta filma,muzike i šou biznisa,kvalitetne muzike, skečeva i sjajnog humora,ostao mi je duboko urezan u svesti i sećanju pre svega po dvojici čudesnih likova-gospode matorih cinika sa balkona – Waldorfa i Statlera,uvek spremnih da svojim britkim humorom saseku u korenu svaku pomisao na uspešnost programa vodećeg lika-žapca Kermita. Mnogo godina kasnije, nakon odrastanja i zrelosti,u mnogim životnim (ne)prilikama rado sam se vraćao njihovom načinu sagledavanja ,,stanja stvari”. Bila je to moja prva životna ,,infekcija”-ludilo humora i sasvim različitog pogleda na svet nepovratno me je zahvatilo sa balkona lutkarskog šou programa.

Istovremeno, na nekom sasvim drugačijem, ,,ozbiljnijem”nivou, svojim kritičko otrežnjavajućim tonovima ošinule su me dve kultne TV serije mog odrastanja: Fazbinderov Berlin Alexanderplatz i Aleks Hejlijevi Koreni, sečivo u tkivu naivnonevinog shvatanja sveta,shvatanja koje je zamišljalo da je brutalnost moguća samo u svetu zveri,prikazanih kroz još jedan sjajan serijal tih godina- čuveni Opstanak.

Naporedo sa izuzetno kvalitetnim radio televizijskim programom  tog vremena , došlo je i do procvata domaćeg filma i rock and roll muzike. Kako tada,tako i dan danas,vrlo rado i sa istom pažnjom u svakoj mogućoj prilici pogledam neke od mase kvalitetnih filmskih ostvarenja,kao što su na primer : Specijalno vaspitanje ,Nacionalna klasa, Kvar, Dečko koji obećava , Una, Živeti kao sav normalan svet, Ko to tamo peva , Maratonci trče počasni krug, Kako sam sistematski uništen od idiota, Poseban tretman, Jovana Lukina, Smrt gospodina Goluže , Čudo neviđeno , Lepota poroka,Variola vera, Okupacija u 26 slika , Pad Italije,U raljama života,Tajvanska kanasta, Život je lep, Jagode u grlu… Bili su to veoma smeli autorski poduhvati,tipa šok za sistem koji su na bolan i otvoren način progovorili o problemima i lažnom moralu jednog idealizovanog društva, kao i sudbini pojedinca unutar autistično represivnog sistema. ,,Infekcija”broj dva upravo se rađala unutar mog sistema osmišljavanja sveta. Infekciju je proširio, zahvativši brutalno ceo organizam rock and roll, muzički pokret koji je tih godina došao do pravog i punog izražaja i kod nas, postavši napokon pročišćen od čobanizma. Složio se neko ili ne ali imena poput Azre, Pankrta , Šarla akrobate , EKV  Partibrejkersa ili Discipline kičme govore dovoljno rečito u prilog navedenim tvrdnjama i poslužiće mnogim generacijama,do današnjih dana, kao pravi primer i priručnik za odrastanje.Bile su to godine kada smo se opraštali od najvećeg Sina svih nevernika i lažnih proroka, godine potonuća Potemkinovih sela i Vavilonskih kula. Nisam tada baš puno mario za problematiku tog tipa, ali imao sam tu čast da se u naredne tri decenije pozabavim blagodetima uzdaha svetle budućnosti…

 

Sećanjima nikad kraja, a nisam se puno odmakao od samih početaka i svih onih čiji me je uticaj opredelio i sazdao za ceo budući život. Pominjući film, iz gomile stranih, genijalnih ostvarenja, ovom prilikom izdvojio bih samo dva,ali presudna. Prvi od njih,Formanov Let iznad kukavičjeg gnezda,svojevrsna pohvala sasvim neobičnom ludilu,ekranizacija je Ken Kejzijevog romana iz šezdesetih godina.Briljantna satira,sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi, prikaz je odnosa pojedinca i Sistema,umetničko delo koje vas opredeljuje u svetu zabluda i brutalnog cinizma.Ništa manje moćan, Alan Parkerov Zid, ekranizacija albuma benda Pink Floyd, sa sjajnim Bobom Geldofom kao tumačem glavnog lika, istovetna je društvena kritika modernog sveta,vapaj pojedinca protiv otuđenosti i hipokrizije. Svest pojedinca suprotstavljena represiji i demagogiji koja vas na fin način prisiljava da budete vesela marioneta modernog robovlasničkog društva.

Na pomenuti ovom prilikom veličine poput Antonjonija , Bergmana , Bunjuela , Tarkovskog , Pazolinija , Mencla ili Vudija Alena pravi je greh ali…

Priča se nadovezuje i nastavlja sa dva ,,kamena temeljca”(kako se to tada popularno zvalo) mog odrastanja i formiranja.O kome je ili o čemu je,naime, reč?

Inficiran virusom humora, lutao sam svetom ideala tražeći sve u vezi sa tom vrstom ,,obolenja”.I gle čuda,ruku mi je dopao izvesni strip – Alan Ford, ludilo začeto s kraja šezdesetih iz pera i kičice dvaju italijanskih umetnika. Strip koji se svojom britkom satirom uzdigao iznad samog zivota i čiji su delovi činili obavezni deo svakodnevne konverzacije(lektire),ostao je u srcima mnogih istinskim klasikom. Nobelova nagrada je uglavnom daleko od većine pravih ostvarenja, stoga će Alan Ford ostati klasik samo za duhom odabrane.

Ništa manje skloni humoru, onom crnjem, engleskom, ali mnogo više poznati po muzici i stilu, po Johnu Lennonu – poeti, predvodniku i revolucionaru,bili su the Beatles,rock and roll bend(i mnogo,mnogo više od toga)koji me je bukvalno ,,oduvao” i osvojio za ceo život. Posle njih došli su mnogi drugi, ništa manje, ako ne i više vredni,poput Pink Floyda, Doorsa i svih bluzera ovoga sveta, od Delte na ovamo, ali… Glavni krivac je bio Džon Lennon, čovek dovoljno smeo da govori ono što misli i čini ono što govori, liverpulski čupavac na talasima revolucionarnih šezdesetih. ,,Virus”bunta, kojim me je inficirao, pokrenuće me,politički, burnih devedesetih. Ali o tome nekom drugom prilikom …

Na destinaciji zvanoj Liverpul, rodnom gradu Bitlsa i čuvenoj luci Britanije, zadržaću se do današnjih dana zahvaljujući još jednom fenomenu. Sudbina je htela da od najranije mladosti postanem strastvenim fudbalskim navijačem legendarnog kluba sa Anfield roada – Liverpool FC. Huk sa tribina Enfilda i njegovog čuvenog The Kop navijačkog jezgra, praćen legendarnom himnom You’ ll never walk alone svetinja je u mom srcu kojoj ću ostati veran do kraja života.Bila je to nekad samo dečačka igra i deo ljubavi prema ostrvskom fudbalskom stilu,da bi vremenom postala znak raspoznavanja za one što iskreno izgaraju i vole svim srcem, bez zadrške, do samog kraja.

 

Kako su godine prolazile a naivne dečje slike sveta bivale zamenjene ne baš prijatnim pejzažima sveta u nestajanju i haosu, sećanja koja još uvek naviru vraćaju me na neke ozbiljnije teme i udaljavaju od prvobitnih izvora nevinosti. Setio bih se, na samom kraju romantičnog putovanja u prošlost, omažu velikanima moje mladosti, nekih dragih pisaca i knjiga na večnom putu ka sebi.

Preko engleske škole fudbala put me vodi ka književnosti i filozofiji. Od razarajućeg Kamijevog Stranca i Kafkinog Zamka, preko Heseovih Sidarte i Stepskog vuka, Bludnog sina Bukovskog i Pekićeve Atlantide, pa sve do Džojsovog Uliksa i Šopenhauerovog Sveta kao volje i predstave ređali su se svetovi ideja,umetničkih izraza i stavova, pomerenih slika i neuobličenih duhovnih bitnosti,koji se na bilo koji način nisu uklapali u opštu, zvanično idiličnu verziju sveta, upakovanu u status quo idilu obrazovnog sistema. Nemir i snaga koju sam po prvi put osetio tih godina pokušavajući da shvatim pomenuta remek dela, postali su još intenzivniji kako je vreme odmicalo i kako sam se često vraćao svetu ideja pomenutih dela. Crv sumnje, potpomognut virusima humora i bunta krenuo je na svoj put kroz prastaro drvo života i spoznaje.

Na putu ka sebi ,između dve večnosti, pronašao sam mnogo ljubavi i prijatelja, ovde spomenutih ili možda već zaboravljenih. Karl Seganov Kosmos, priča o Univerzumu, svemu onome u nama i oko nas, bio je završni čin jedne priče u nastajanju, dramskog ciklusa koji će se vremenom pretočiti u sam život, nikad istraženo polje postojanja i odustajanja…

 

Namerno ili slučajno izostalo je mnogo toga u oblacima sećanja o jednom vremenu i jednoj mladosti. Ipak, ironijom sudbine, božijim smislom za humor, sve izostavljeno s vremena na vreme ciklično će se vraćati opominjući sadašnjost na neprolaznost sveta ideja…

 

Ostalo mi je tek toliko vremena da se pripremim za novi radni dan, natapajući čula rialititurbofolk smradom i demagogijom. Prijatelju moj, kao što to i Branimir reče…dug je put do vječnosti i mi ga prolazimo šutke i u miru…

 

Mici Zibi, novembar 2010.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *