William Shakespeare(1564.-1616.)

… Ako je ma u čemu današnje čovečanstvo nepodeljenoga mišljenja, o vrednosti nekog dela, kao vrhunske tvorevine razborite misli, poetskog nadahnuća, i proročke vidovitosti, delo koje bolje nego ijedno drugo ponire u tajne uma i srca, i više uzleće u predele mašte i snova, vernije, očiglednije i bespristrasnije slika dobro i zlo u svetu, sa vedrijim humorom i dobroćudnijim smehom prikazuje komiku sitnih ljudskih slabosti i zabluda, i sa dirljivim i uzvišenijim patosom slika bol i patnju i stradanje, i pri tom donosi konačnu poruku: da zlo, i kad pobeđuje, nosi u sebi svoj konačan poraz i propast, i da žrtva nije uzalud, no iz nje proizlazi dobro, i dobro konačno pobeđuje – to delo su Šekspirove drame. U njima je ovaploćen svekoliki ljudski duh: misaonost njegova uma, osećajnost srca i polet mašte …

                            … Ono što imamo ne cenimo

                                Po vrednosti dok njim raspolažemo,

                                No kad smo toga lišeni, tad cenu

                                Visoko dižemo, tad otkrivamo

                                Vrlinu koju nismo videli

                                U našoj vlasti dok je bilo to …

                                                                                    William Shakespeare

… Niko još nije bio veliki pesnik a da u isto vreme nije bio dubok filozof. Jer poezija je cvet i miris sveg ljudskog saznanja, ljudskim misli, ljudskih strasti, osećanja, jezika. U Šekspirovim pesmama stvaralačka snaga i intelektualna energija rvu se uhvaćene u koštac. Čini se da svaka u preobilju snage preti uništenjem onoj drugoj. Naposletku, One su se u drami pomirile, i borile su se svaka sa štitom pred prsima one druge. Ili kao dve brze bujice što, kad se prvom sretnu između uskih i kamenitih obala, uzajamno se opiru, odbijaju jedna drugu, i silom se u buku mešaju; no kad ubrzo naiđu na šire korito i pitomije obale stapaju se, i šire, i teku sa jednom maticom i jednim žuborom …

                                                                            S.T. Coleridge, engleski pesnik

                            … Ljubav je radost – Sunce iza kiše,

                                A Strast oluja nakon Sunca sjajna,

                                Ljubav će večno prolećem da diše,

                                A Strast je zima usred leta bajna,

                                Ljubav je gozba – Strast preždrta mrije,

                                Istina Ljubav – Strast u laži gnjije …

                                                                                   William Shakespeare

                     SUMORNO KOSMIČKO OSEĆANJE –   

                   hamletovski duh tragike Williama Shakespearea

    Istorija, samoproklamovana i nemušta ,, učiteljica života“, tumarajući po bespućima vlastite ,, stvarnosti“ donosi čovečanstvu, iz dubina prošlosti, još jednu u nizu maglovitih ,, činjenica“ – naime, negde između 1585. i 1590. godine nakon Hrista, izvesni je mladić po imenu William Shakespeare stigao iz gradića Stratford-upon-Avon u London, započevši( isprva kao glumac i scenski radnik) svoju vanvremensku i čudesnu pozorišnu karijeru, svoje nenadmašno dramsko stvaralaštvo kojemu gotovo nema ravna u čitavoj povesti svetske književnosti… Njegove drame, komedije i istorijske hronike( uz ništa manje vredne sonete) osvojiće svet i obojiti ga jedinstvenim ,, hamletovskim“ duhom tragike do današnjih dana…

                            … Mi smo tek materija,

                                od koje građeni su snovi,

                                i snovima je samo obavijen,

                                naš kratki život …

                                                                                      William Shakespeare

… Književni rad Šekspirov obuhvata dvadeset godina, približno od 1592. do 1612. godine; za to vreme napisao je dve velike narativne poeme: ,, Veneru i Adonisa“(1593.) i ,, Otmicu Lukrecije“(1594.), zbirku od 154 soneta, objavljenu 1609. godine, i 36 dramskih dela …

… Hronološki, Šekspirovo dramsko delo, po E.Daudenu, nastalo je ovim redom: u prvom razdoblju, približno od 1590. do 1595/96. godine Šekspir prepravlja za pozornicu stara dela, naročito dramske hronike, ali i piše prve samostalne drame, komedije: ,, Komedija zabluda“(1590.), ,, Ukroćena goropad“, ,, Dva viteza iz Verone“(1592.) i ,, Nenagrađen ljubavni trud“(1595.); istorijske drame: ,, Henri VI“( tri dela- 1590.), ,, Ričard III“(1593.); i tragedije: ,, Tit Andronik“(1592) , ,,Romeo i Julija“(1595.). Ovaj prvi period Duaden naziva ,, U radionici“ i kaže da je to Šekspirovo doba ,, učenja i ogledanja“, a pesnik je ,, vredan ali i veseo i hrabar učenik“. Drugom razdoblju, od 1595. do 1600/01., pripadaju velike i vedre komedije: ,, San letnje noći“(1597.), ,, Mletački trgovac“(1597.), ,, Mnogo buke ni oko čega“(1599.), ,, Kako vam drago“(1600.), ,, Bogojavljenska noć“, ,, Na tri kralja“(1600.) i ,, Vesele žene Vindzorske“(1600.); istorije: ,, Ričard II“(1596.), ,, Kralj Džon“(1597.), ,, Henrik IV“(1598.) i ,, Henrik V“(1599.). Dauden naziva ovaj period ,, U svetu“, jer ,, Šekspirova uobrazilja počinje da zahvata iz stvrnog života, da razumeva svet i ljude u njemu“, a njegovo delo postaje snažno i jedro.

    Treće razdoblje, od 1601. do 1608/09., ističe se dubokom sumornošću i osećanjem tragičnosti života, koji prelaze u istinsko očajanje i ogorčen pesimizam; tu spadaju velike tragedije: ,, Julije Cezar“(1600.), ,, Hamlet“(1601.), ,, Otelo“(1605.), ,, Kralj Lir“(1606.), ,, Magbet“(1606.), ,,Antonije i Kleopatra“(1607.), ,, Koriolan“(1608.) i ,, Timon Atinjanin“(1608.); isto tako i satirična drama ,, Troil i Kresida“(1602.) i dve ,, mračne komedije“: ,, Sve je dobro što se dobro svrši“(1603.) i ,, Mera za meru“(1605.). Ovaj perioda Dauden naziva ,, Iz dubina“, i kaže da pesnik sada ispituje najmračnije i najtužnije strane ljudskoga srca i proučava veliku zla.

    Četvrto razdoblje, od 1609. do 1612., nazvano romantično i poslednje, sadrži tragikomedije ili romantične drame: ,, Perikle, vladar Tirski“(1609.), ,, Simbelin“(1610.), ,, Zimska priča“(1611.) i ,, Bura“(1612.), i romantičnu istoriju Henrik VIII“(1613.). Dauden je ovo razdoblje nazvao ,, Na visinama“, jer Šekspir se tada iz meteža i muke poslovanja, iz mraka i tragične misterije, iz mesta okuženih užasom i zločinom, posredstvom snage ljubavi, uzneo u čiste i vedre visine…

… Pre kraja veka napisane su sve velike komedije i istorije Vilijama Šekspira, dok su u sledećoj deceniji novoga veka napisane sve velike tragedije, kao i romantične tragikomedije. Tako, godina 1600. čini prekretnicu u Šekspirovom dramskom stvaralaštvu i deli ga u dve grupe drama koje veoma različito slikaju pozornicu života: najpre vedrinu i srdačan smeh, ondasumor i seta, pa strepnja, užas i očajanje. Smeh, koji je dug i srdačan pre 1600. godine, naglo prestaje, i više se ne čuje; tragične su čak i komedije koje slede posle 1600. godine. Dve tragedije iz prve decenije: ,, Tit Andronik“ i ,, Romeo i Julija“, veoma se razlikuju od onih potonjih: Andronik je prvi Šekspirov pokušaj u oblasti tragedije, i po svojoj surovoj brutalnosti pripada tzv tragediji osvete Senekina tipa, jezivoj i krvavoj; Romeo i Julija, pak, više dramska poema nego drama, obiluje razuzdanom veselošću i komedijanjem. Dve komedije koje pripadaju drugoj deceniji: ,, Sve je dobro kad se dobro svrši“ i ,, Mera za meru“, nevesele su i tragične; jedna dirljivo slika bol prezrene ljubavi, druga licemerje i okrutnost vlasti, i raspravlja o moralu. Tragikomedije ili romantične drame koje okončavaju Šekspirovo delo, bile su tumačene kao izraz filozofske smirenosti i vedrine koje su ozarile pesnika u poslednjem periodu njegovog života. ,, Mračan je oblak prošao“, kaže Dauden, ,, i nebo je vedrije i nežnije nego ikad“. Duh ovih poslednjih komada je duh vedrine koja proizilazi iz priznanja ljudskih slabosti; svi oni izražavaju duboko osećanje potrebe kajanja i dužnost praštanja. Zaključak je da je Šekspir u ovom poslednjem periodu osećao dosadu prema svetu, dosadu prema stvarnom životu, dosadu prema drami, dosadu, u stvari, prema svemu sem prema poeziji i poetskim snovima…

William Shakespeare – ,, Julije Cezar“(1600.)

    Jedina Šekspirova tragedija iz velikog razdoblja komedija. ,, Julije Cezar“ istorijska je tragedija intenzivno prožeta predstavom o ljudskoj neumitnoj sudbini. Osećanje da događajima od najveće važnosti u istoriji sveta ne rukovode njihovi učesnici – nego u tim krupnim stvarima u svakom slučaju : ,, postoji neko božanstvo što vlada ishodima naših namera…“ čini se da prožima ceo komad…

William Shakespeare – ,, Hamlet“ 1601.

 ,, Hamlet“ je jedno od najmračnijih i najmelanholičnijih dela ikad napisanih… Danski kralj je mrtav. Njegov duh se ukazuje noću, na bedemu dvorca Elsinora i otkriva kraljevom sinu Hamletu ko ga je ubio. Krivac je kraljev brat Klaudije, koji je nakon ubistva oženio kraljicu i preuzeo presto. Hamlet mora osvetiti oca. Nemirna i nesigurna duha on okleva, pravi se da je lud, napušta voljenu Ofeliju, koja se potom utapa. Na kraju osveti oca, po cenu vlastitog života…

    Tragedija ,, Hamlet“, kao i celokupno delo slavnog engleskog pisca i dramaturga Vilijema Šekspira predstavlja neke od vrhunaca stvaralaštva pisane reči u celokupnoj ljudskoj istoriji, delo nemerljive dubine, umetničke vrednosti i poetskog nadahnuća, kao i prororočke vidovitosti, koje dublje od od većine ostalih silazi u tajne srca i uma, ponire u dubine duše i uzleće u predele mašte i snova. Šekspirova drama sa uzvišenim i dirljivim patosom slika bol, patnju i stradanje čoveka, prikazuje večnu borbu dobra i zla i senzibilno, rafinirano portretiše ljudski duh, osećajnost srca i polet mašte…

                            … Kad niko ne zna šta ostavlja,

                                 šta mari ako rano ostavlja.

                                 Neka bude…

,, … Hamlet je ČOVEK, suočen sa zločinom, sa zlom u svetu. Samim tim što je ljudsko biće, on ne može jednostavno, bez pitanja i otpora, da pristupi osveti, da i sam postane ubica, da uništi drugo ljudsko biće ma koliko ono to zasluživalo. Hamletovo stalno odlaganje trenutka osvete, njegov nemoćni bes, njegovo gađenje prema vremenu koje je iščašeno a koje on treba da ispravi, sve je to prirodni otpor jednog humaniste, čoveka razvijene savesti, koji odbija da olako izvrši delo koji mu njegov položaj u drami nameće. Neobično osetljiv i misaon karakter, Hamlet je daleko više od ostalih učesnika radnje svestan, i u ličnom i u društvenom smislu, značenja kraljevog zločina. A upravo zato što je takav, on je podjednako svestan onoga što će osveta značiti za njega samog i za njegovu okolinu. On zna da će uništavanjem zločinca i on sam postati zločinac, ubica. A to znači da će i njegova smrt biti neophodan deo radnje, proces kojim će se zločin i zlo u Danskoj konačno okončati…

… Svako od nas je jedan Hamlet. Ovaj komad sadrži jednu proročansku istinu koja stoji iznad istorijske istine. Svako koga su ophrvale brige ili melanholija zbog njegovih ili tuđih nevolja, svako ko ide lica brigama natuštenog, a smatra sebe ,, suvišnim pod suncem“, svako ko je ugledao bleštavu svetlost dana zasenjenu pakosnim senkama zavisti koje mu se rađaju u duši, a u svetu ispred sebe video samo sumornu prazninu u kojoj nije ostalo ništa vredno pažnje, svako ko je spoznao ,, jade prezrene ljubavi, nadmenost pretpostavljenih ili obdaren strpljenjem podnosio prezir od strane ljudi nedostojnih poštovanja“, onaj koji je osetio kako klone duhom, a tuga kao čuma obuzima mu srce, onaj čije nade su srušili a mladost pokolebali neobični događaji, onaj koji se ne oseća spokojnim dokle god gleda kako se zlo kao avet vrzma oko njega, čiju je sposobnost za akciju uništilo razmišljanje, onaj kojem ovaj svemir izgleda beskrajan, a on sam beznačajan, čija ga gorčna u duši dovodi do toga da ne misli na posledice, i koji pribegava igri kao najboljem sredstvu da rugajući se, što dalje odbije od sebe nedaće života – to je pravi Hamlet …“.

                            … Biti il ne biti? – pitanje je sad.

                                 Je l’ lepše da u duši trpimo

                                 praćke i strele duše obesne,

                                 ili na oružje, protiv mora beda

                                 dići se, i borbom učiniti im kraj?

                                 Umreti – spavati – ništa više – (reci,

                                 da spavanjem se svrši srca bol

                                 i hiljadama životnih potresa

                                 što prenose se na meso) – to je cilj,

                                 i predano mu teži ti. Umreti,

                                 spavati – spavati – možda sanjati!

                                 Da, tu je čvor! Jer u tom spavanju

                                 smrtnom, kakvi bi snovi mogli doći

                                 kad života ovo klupče odmotamo?

                                 Tu moramo stati; to je obor taj

                                 što bedi našoj produžava vek!

                                 Jer ko bi podno svetske šibe, ruge,

                                 nepravde silnih i zlostave gordih,

                                 bol prezrene nam ljubavi, nasilja,

                                 i obest vlasti, poniženja koja

                                 od nevrednih trpi strpljiva zasluga –

                                 kad i sam sebi možeš slobodu da daš

                                 i golim nožićem? Ko bi vukao

                                 tovar, pod umorom života stenjući

                                 i znojeći se, da nije tog straha

                                 od nečeg po smrti, od neotkrivene

                                 zemlje, s čijih međa još ni jedan putnik

                                 vratio se nije? To vam volju zbuni,

                                 to čini da rađe podnosim zla

                                 koja su tu već, nego što želimo

                                 onima drugim, nepoznatim još.

                                 Tako svest plašljivce pravi od svih nas;

                                 i tako prirodnu boju odluke

                                 bolesnih misli prevuče bleda krv,

                                 te preduzeća velika i smela

                                 otuda krivo okrenu svoj tok

                                 i gube ime dela. – Ali, mir! –

                                 Lepa Ofelija! – Vilo, molitvama

                                 pomeni sve mi grehe! …

William Shakespeare – ,, Kralj Lir“ 1606.

Kordilija, kćer kralja Lira, obraća se ocu:

                            … Molim, Vaše Visočanstvo,

                                Iako ste gnevni što nemam tu glatku

                                klizavu veštinu reći što ne mislim,

                                jer ono što zbilja smeram činim pre

                                no što kažem – ja vas molim, objavite

                                da me nikakav porok, ljaga, zločin,

                                ni sramno delo, ni nečastan korak

                                istisnuli nisu iz vaše milosti,

                                već nemanje onog čim sam bogatija,

                                laskavoga oka i jezika; što me

                                radosnijom čini, mada me je to

                                lišilo vaše naklonosti…

    U svom možda najznačajnijem komadu, širokog filozofskog zamaha i tragike, Šekspir se poslužio starom legendom o kralju koji je svoje kraljevstvo podelio i dodelio svojim dvema opakim kćerima, odbacivši treću, Kordiliju, odanu ali istinoljubivu kćer, i ispunio je dubokim i jetkim zapažanjima o ljudskoj sudbini. Delo je smešteno u drevnu britansku prošlost, pre pojave Rimljana ili Saksonaca.

    I kao što se za jednako mračno delo irskog književnika Džojsa – njegov slavni roman ,, Uliks“ može reći da je nihilistična, okrutna kritika svega postojećeg i svih čovekovih dostignuća, za Šekspirovog ,, Kralja Lira“ se tvrdi da predstavlja sumorno kosmičko osećanje blisko nihilizmu. ,, Priroda“, kao tema koja se nadvija nad čitavim delom, mogla bi upravo označavati slepu, okrutnu i amoralnu silu, koja je ili ravnodušna, ili neprijateljski raspoložena prema čoveku koji pati na zemlji. Snaga tragičnog efekta, kao ni u jednom drugom komadu genija Šekspira, nije bila intenzivnija kao u poslednjem prizoru ,, Kralja Lira“, u kojem slomljeni, ludi stari kralj ulazi s telom mrtve kćerke Kordilije…

Kralj Lir:                  … Pri rođenju plačemo što smo došli

                                          na ovo veliko glumište budala…

William Shakespeare – ,, Otelo“ 1605.

    Za razliku od ,, Hamleta“, ,, Otelo“ nam predstavlja svet u kojem je neublaženo zlo, utelovljeno u Jagu, opipljiva i opaka stvarnost. ,, Otelo“ predstavlja dramu o zamršenim odnosima privida i stvarnosti i nepouzdanosti ,, očitih dokaza“…

Jago – govori Rodrigu:

                            … Vrlina! Mušmula! U nama samima je da budemo

                                ovakvi ili onakvi. Naše telo je vrt čiji je vrtar

                                naša volja… Da na terazijama našeg života tas razuma

                                nije protivteža tasu čulnosti, krv i niskost naše prirode

                                odvela bi nas najposuvraćenijim ogledima;

                                ali mi imamo razum da rashlađujemo svoja rasplamtela

                                osećanja, svoje telesne nagone i svoje neobuzdane

                                pohote; a to što ti zoveš ljubavlju,

                                smatram da je kalem ili izdanak…

    Glavni je junak uništen zato što na njega deluje Jago, sotonski manipulišući prividom. Otelo postaje nesiguran i lakoveran, dok njegova živahna imaginacija i poetski temperament nestaju pred naletima zla perfidnog Jaga. Kroz prikaz nekadašnjeg venecijanskog društva Šekspir iznova daje sumornu sliku sveta kojim vlada zlo, licemerje i pritvornost, poništavajući svu ljudsku dobrobit, lepotu i humanost…

William Shakespeare – ,, Magbet“ 1606.

    Ako u većini velikih Šekspirovih tragedija postoje dobronamerna ljudska bića, glavni likovi poput Hamleta, Otela ili kralja Lira koja pokušavaju da se izbore za pravdu i istinu, u mračnom ,, Macbethu“ te ,, svetlosti“ jednostvano nema – i Magbet i njegova žena svesno se predaju zlu i napreduju od kraljoubica do tirana i masovnih ubica…

Banko, govori Magbetu:

                            … Često nam oruđa tame govore

                                istinu, da bi nas navela na zlo.

                                Pridobijaju nas zbiljskim sitnicama,

                                a izdadu nas u onom najvećem…

Ledi Makdaf:

                            … Kuda da bežim? Ništa zlo ne radih.

                                Al’ se sećam da u zemaljskome svetu

                                činiti zlo često postaje pohvalno

                                a činiti dobro znači ludost pravu…

    Ipak, uprkos depresivnoj činjenici, čak se ni u ,, Magbetu“ ne gubi u potpunosti Šekspirov čudesni osećaj za ljudsko, razumevanje i praštanje svirepih zločina… Povrh svega bolno i jetko zvuče Magbetove reči:,, … Život je bajka koju priča idiot, puna buke i besa, a ne znači ništa…“.

                            … Kunem se da se ljaga i sva zla

                                što pripisah sebi tuđi biću mom.

                                Još sam neznan ženi; ne zakleh se krivo;

                                jedva žudeh i za onim što je moje;

                                prekršio nisam nikad datu reč;

                                ni đavola ne bih đavolu izdao.

                                Život mi nije od istine draži …

William Shakespeare – ,, Antonije i Kleopatra“(1607.)

    Od svih Šekspirovih istorijskih komada ovaj je najdivniji. Ne postoji ni jedan drugi komad u kojem je tako dosledno sledio istoriju, a ipak malo ih je u koje je toliko utisnuta predstava o anđeoskoj snazi… ,, Antonije i Kleopatra“ predstavlja tragediju čiji je osećaj gubitka modifikovan elementima pozitivne vizije… Slavni antički ljubavnici u rukama Šekspira postaju nezaboravni dramski likovi – Antonije, čovek od akcije biva uhvaćen u klopkuneodoljive strasti, dok je zavodljiva, nestalna i tajanstvena Kleopatra suština večne ženske nesaznatljivosti. Duboko potresan i intrigantan, ovaj Šekspirov komad kulminira u tragici drame ljubavne smrti dvaju glavnih likova – ali ne katastrofalno, već na neki uzvišen način – pobedonosno …

William Shakespeare – ,, Koriolan“(1608.)

    Vrhunski razrađena studija o tragičnom heroizmu u političkom kontekstu, oslonjena na rimsku legendu o plemiću Kaju Marciju Koriolanu( preuzeta iz dela slavnog rimskog istoričara Plutarha) …

William Shakespeare – ,, Timon Atinjanin“(1608.)

    Predstavlja bespoštedno, gorčinom obojeno, satirično Šekspirovo delo… Izvor za ,, Timona Atinjanina“ Šekspir pronalazi u Plutarhovim ,, Životima“, biografijama Antonija i Alkibijada, u kojima se nalazi priča o atinskom velikašu, mizantropu Timonu, koji je živeo u 5. veku p.n.e. …

William Shakespeare – ,, Troil i Kresida“(1602.)

    Satirična drama, napisana neposredno posle ,, Hamleta“, jetka je ironična dramatizacija legende o Troji, žestoko negativna konfrontacija tema rata i romantične ljubavi. Problem relativnosti svih vrednosti u ovoj drami postaje žarište Šekspirovog mučnog gađenja nad čovečanstvom. Gorka satira ogleda se u u njegovom preziru prema bedi ljudske taštine i laži. Šekspir, koristeći se svojim ogromnim poznavanjem života i dubokom misaonošću, razotkriva laž koju veliča nekadašnji, uzorni, antički svet kao bezgrešan i savršen, osvetljavajući svojom neverovatnom pronicljivošću svu uzaludnost ideala i pritvornost, mimikrije istrošene vekovima predrasuda …

William Shakespeare – ,, Sve je dobro kad se dobro svrši“(1603.) i   ,, Mera za meru“(1605)

    Ova dva komada, poslednja iz mračnog , trećeg razdoblja Šekspirovog stvaralaštva, predstavljaju takođe ,, mračne komedije“ u kojima iščezavaju ideali i nedužni svetovi iz dotadašnjih njegovih komedija: atmosfera postaje sumorna – fizička ljubav više ne odiše radošću i ne slavi dionizijsku prosvetljenost čoveka, već završava u užasu veneričnih bolesti…

HELENA: ,, Često u nama lek je naš, a mi ga pripisujemo nebu, božija knjiga ostavlja nam odrešene ruke i naši tromi smerovi iz puke gluposti naše budu suzbijeni“.

PRVI VLASTELINČIĆ: ,, Kolika li su silna uteha za nas ponekad naši gubici“.

DRUGI VLASTELINČIĆ: ,, A koliko silno, u kojoj drugoj prilici, zalivamo suzama svoje dobitke“.

PRVI VLASTELINČIĆ: ,, Pređa našeg života sačinjena je od mešanih žica, i dobrih i rđavih; naše odlike bi digle nas kad ih ne bi šibale naše mane; a naši grehovi bi vodili u očajanje kad ih ne bi naše vrline pomazile i potešile“…

tekst priredio: kozmički sumoran ,, desperate man“, McZb …†††…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *